Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_7. део

О теологији Светог и Великог Сабора (кратак осврт)

О Видовдану 2016. године

Они који тек сада буду читали документе, поруку и окружно писмо (у даљем тексту: енциклика) Светог и Великог Сабора на острву Криту 2016 (документи нису били доступни јавности скоро до априла месеца текуће године) приметиће опсег (шири или ужи) и захват (мањи или већи) којим су се Саборски Оци позабавили главним проблемима хришћана и света данашњице. Не би било претерано овај сабор назвати ”Сабором православног предања”, а шта под тим мислим појаснићу нешто касније. Оно што писцу ових редова – а који није усамљен – у тим текстовима недостаје није толико теолошка дубина (које не недостаје) и садржајност, колико одсуство конкретнијих сугестија и предлога како деловати у циљу решавања проблема. Сабору није био циљ да произведе савршену теолошку дисертацију нити социјални приручник, како је виспрено приметио један од епископа. У неким од текстова, чини ми се као да је Сабор хтео да ми сами доспемо од имплицитног до експлицитног.

Пре него што се осврнем на то ”eксплицитно” у теологији Светог и Великог Сабора, желим да подсетим на значај слања саборских Посланица ради оглашавања саборских одлука свакој помесној Цркви. Историја нам говори о непорецивој важности ових саборских Посланица у случају сваког појединачног Васељенског сабора.

Чињеница је да су аутори текстова (посенбно поруке и енциклике) желели да буду истовремено на фону Предања и да дотакну новоискрсле (у 20. и 21. веку) модерне проблеме и питања. Текст је, с једне стране, писан у духу ”синодика” древних Сабора који су обично завршавани прославом победе православног учења и осудом јеретика. Та афирмативна страна документа је разумљива и оправдана. Међутим, проблем који су уочили и аутори текстова а сада и њихови читаоци састоји се у томе што није лако одредити ”циљну групу”: обраћа ли се пуноћи Цркве (дакле, верницима и свештенству свих степена) или ”свету” око нас (тзв. савременом човеку) – који је толико плуралистичан да уопште није једноставно изабрати коме се у том ”мултиверзуму” тачно и може обратити. Стога приговор да Саборски оци немају ”реалну слику света” (уистину, ко је има?) у коме живе може бити упућен сваком чиниоцу друштва. Не мислим да је аутистична слика коју имају оци Сабора. Аутори текстова су морали да имају много више обзира за читав спектар тема и прилично деликатности за сензибилитет најширег аудиторијума: од помесних Цркава, међу којима постоје дијаметрално супротни ставови нпр. око мешовитог брака до тзв. савременог човека, где треба одлучити обраћамо ли се интелектуалцима или простим сељацима, да ли глобалистима и постмодернистима; требало је помирити оне који срж постојања Цркве виде у вођењу дијалога са онима који у томе виде просто демагогију; требало је адресовати егзистенцијалне немире како неког појединца у Финској тако и оног у јужној Африци. 

Наведимо само пример VII Вас. Сабора. Патријарх Тарасије, председавајући Сабором, у погледу организације је припремио све што је требало за успешно функционисање Сабора који је требало да се суочи са једном од најозбиљнијих криза Цркве Константинопоља. Знао је да за прихватање одлука исте треба да буду убедљиве, да су утемељене у Светом Писму, у отачком, саборском и црквеном предању. Опасност је била двострука: прва је долазила од војног и црквеног иконоборачког естаблишмента. Друга је долазила од суперконзервативних иконофила и посебно од многобројног реда монаха. Подсетимо се речи Св. Николаја Жичког: „Није могуће угодити (и) свету и Богу. Уосталом, сваки искусни хришћанин зна да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом ни неправдом” (Љубостињски стослов, 29).

Стога, моје питање најпре гласи да ли постоји јединствени језик или ерминевтички кључ којим се може формулисати порука која говори свакоме човеку? И да ли ико може указати на такав један текст у било којој хришћанској традицији? (Недавна енциклика папе Франциска Laudato Si изазвала је подељена мишљења чак и унутар Римокатоличке цркве, док ју је конзервативни свет Америке схватио као пропагирање либералних идеја). Претпостављам да конфузија настаје од мешавине етичких, интелектуалних, естетских и сл. тема од којих свака има своје унутрашње антитезе. Када порука коју Црква шаље није само интелектуална, етичка или естетска, него примарно егзистенцијална, тада је у прилици да задовољи најдубља трагања, универзална ишчекивања, немире и захтеве света са којим се Христос као Црква сусреће у Духу Светоме. По среди је једна „феноменологија наде“ која се тиче жудње за спасењем и вечним животом. Отуда, да би хришћанска култура била израз етоса надахнутог Царством Божијим она мора да има и над-контекстуалну оријентацију.

Архиепископ албански Анастасије је поменуо да текст поруке Цркви и свету треба да садржи и дозу самокритичности, али до тога није дошло пошто је времена за усклађивање текстова било врло мало. Некима ће звучати да се уместо решења нуде говорнички украси (фразе). Међутим, текстови показују – по први пут такође у саборској историји – да Црква има не само теолошку реч у одбрану своје истине него и социјално интонирану поруку у којој се јасно препознају друштвена ”зла”. Одјек става о вредности дијалога не постоји у енциклици, али га има – и то до тачке која је и српске теологе узнемиравала – у документу о односу Цркве према осталом хришћанском свету.

Проучавалац саборских споменика Цркве, приметиће да су по први пут у историји Саборâ у неком документу експлицитно наглашена евхаристијска еклисиологија и персоналистичка антропологија: Евхаристијски идентитет Цркве је снажно подвучен и указана личностна димензија човека. Експлицитно је казано да Евхаристија чини ”саму срж саборног деловања тела Цркве, као и аутентичну потврду исправности вере Цркве”. Ето једног доприноса саборске теологије 21. века.

Теологија Светог и Великог сабора огледа се у исповедању Tројичне вере у њеној христолошкој перспективи и пневматолошком миљеу спасења. Богоносни саборски Оци сведоче да Црква, која је „у свету“, али није „од света“, као икона Царства Божијег, благовести „нову твар“, сабирајући „на једно место“ (1Кор. 11, 20) расејану децу Божју (Јн 11, 52) у једно Тело Богочовека. У личностима својих Светитеља, који су својим подвигом и врлином већ у овом животу постали иконе Царства Божјега, Спаситељ пружа „ипостас свега чему се надамо“ (Јевр. 11, 1). Чувајући вредност људске личности, Православна Црква, учествује у бризи и егзистенцијалним проблемима не само својих синова и кћери, него и сваког људског бића, али је то зато што је Христос Спаситељ света открио Себе као Емануила. Он Христос, обновивши у себи старог Адама (уп.  Еф. 2, 15), „саобожио је човека, поставши првина наде наше“. Само одатле следи потреба за развијањем међухришћанске сарадње у свим правцима, ради заштите вредности човека и божанског дара слободе који представља један од најузвишенијих дарова Божјих човеку. Свесна несавршенства и недостака који данас преовладавају у животу, Православна Црква подсећа да слобода без одговорности и љубави води коначном губљењу слободе. Пошто „ништа није у толикој мери својствено хришћанину као да мир гради“ (Св. Василије Велики), хришћани и у 21. веку „благовесте мир вама који сте далеко и онима који су близу“ (Еф. 2, 17). Православна Црква је против дискриминација следујући пример Христа који је на питање „а ко је мој ближњи?“, одговорио причом о милостивом Самарјанину ( Лк. 10, 25-37).

Читамо у Прогласу ”Фотијевог Сабора” (879-880): Ἡ Ἁγία Σύνοδος εἴπε. Πρέπον έστί… ” (Свети Сабор је рекао: Тако доликује...”). Тако, читамо даље у критским документима, Света Црква Христова у свом Саборном Телу, обухватајући у своје наручје многе народе земаљске, наглашава начело свељудске жртвене љубави и подржава најтешњу сарадњу народа и држава за мирно решавање свих разлика (јаз између богатих и сиромашних), указује на застрашујуће димензије еколошке кризе коју највећим делом узрокује сам човек (она, између осталог, потиче од користољубља ради задовољавања материјалних потреба). Наглашавајући несумњиву светост људског живота од зачећа до природне смрти, Црква подстиче развој биолошких наука али упозорава на ризике биоинжењеринга. Коначно, овим се показује и пастирско старање Цркве за младе.

Иако долепотписаном бављење статистиком није ни хоби ни врлина, осврнуо бих се на овом месту на обиље духовних аспеката и теолошких димензија саборских докумената. Свакако, опсежније анализе ће тек уследити када им се посвете наши теолози. Ипак, чак и овлашни поглед на тематику, лексику, а често и стил докумената допушта да се у њима препознају богословске, духовне и икуменске димензије изворног православног Предања.

Какве везе саборски документи имају са православном теологијом? У усвојеним документима (пет текстова, плус Порука и Енциклика, на мање од 50 страна) наилазимо на преко 130 библијских упућивања и на више од 30 патристичких и химнографских референци и израза. Из њих не одсуствује ниједан кључни теолошки појам: име Христос (помиње се 174 пута), Света Тројица (7), Црква (чак 399; док је ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква” експлицитно поменута 9 пута); Дух Свети (19), Бог Отац (14), Царство (Божије) (16), Евхаристија (19), Литургија или литургијски (13), Свете Тајне или светотајински (28), заједница (25), Свети Оци (10), Јеванђеље (21), Спаситељ или спасење (10), Предање и црквена предања (45), благодат (12), aпостоличност (27), љубав (44), покајање (9), подвижништво (13), а само-уздржање (4), личност (25), дијалог или дијалошки (43), јединство (41), сведочење (29), вера (36), каноnи (18), Православље (13), Православна Црква (132), светост (4 пута), итд. итд.

Као што јасно извире из саборских докумената, проблем савременог човека је суштински духовни проблем. Није случајно да се реч ”слобода” котира врло високо (38 пута), с обзиром да је још у првом документу (о мисији) окарактерисана као један од највећих Божијих дарова човеку. Библијски појам слике (икона и подобије) поменут је 12 пута како би антропологија јасно била доведена у везу са христологијом. Посебно је наглашана подвижничка димензија спасења и експлицитно указано да се хришћанска аскетика радикално разликује од дуалистичких религија које човека одвајају од ближњега и заједнице. Напротив, хришћански подвиг је неодвојив од светотајинског живота у Цркви и самоуздржање није разервисано само за монахе него за све хришћане. Tајна брака је једна од учесталијих речи (46 пута) као установа божанског права и Цркве. Профетски (критички) став Цркве се помиње 7 пута.

Интересантно (посебно за оне који су овај Сабор видели као некакво потчињавање првопрестолној Цркви Константинопоља), ниједном се не помиње реч ”примат” (првенство), а реч ”ауторитет” се повезује само са саборима и Црквом уопште. Реч ”престо”, трон и слично се помиње само у контексту Царства Божијег.  Овај Сабор је јасно истакао: ”…очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек представљао надлежног и коначног судију по питањима вере…” (Канон 6, II Васељенског сабора). Св. Фотије је у Посланици Михаилу кнезу Бугарском рекао следеће: ”А Свети и Васељенски Седми Сабор (787) у Никеји, која је митрополија Витиније, и која је и у старини била судска дворана православних догмата, њу је (овај) Сабор показао као судиште (критеријум, κριτήριον) Благочешћа (Православља)”. Никада није било осуде јереси која није потврђена од Сабора. Сви Васељенски сабори, који су утврђивали догмате, своје одлуке су завршавали тзв. анатематизмима, тј. одлучењем од Причешћа. Поука овог Сабора свима гласи: није довољна само правилна вера него и заједништво у Евхаристији под једним Епископом. Иначе, појам ”епископ” (око 30 пута) се користи најучесталије у контексту тема дијаспоре и аутономије. Кад поменусмо дијаспору, нисмо ни свесни колико ће нови демографски таласи у САД утицати на стање у нашим парохијама. Без свеправославне сарадње, многе од наших епархија могу значајно да ослабе, а парохије могу бити десетковане уколико се буду ослањале искључиво на нову имиграцију.

Појам ”католички” се помиње 14 пута али само у контексту Православне Саборно-католичанске Цркве (Римокатоличка Црква ниједанпут није изричито поменута). Иако су текстови настали са снажном жељом за екуменским приближавањем, ипак се реч ”екуменизам” уопште не помиње, док се придев ”екуменски” користи само три пута. Светски савет Цркава (WCC) поменут је шест пута а Екуменски покрет пет пута.

У погледу социјалних проблема (реч друштво је заступљена 20 пута), може се рећи да је овај Сабор донео једну врсту сажетог социјалног учења (премда не и компендијум) тиме што велики акценат ставља на питање: људских права (21 пут); правде (25); мира (47), помирења (8); насиља (6), економије (24). Но, није пропуштено да се ти појмови ставе и у вертикалну димензију, а не само хоризонталну. Глобализам и глобализација су у фокусу Саборских Отаца (7 пута). Интересантно је да реч ”интернет” ниједанпут није поменута, али зато јесу мас-медији (4), чији је могући негативан утицај на свест хришћана јасно наведен (уместо да сједињују људе и народе, медији се најчешће користе за манипулацију људима). Различити феномени секуларизма поменути су 16 пута, па се тако изражава брига због све већег наметања потрошачког стила живота, лишеног етичких принципа, као и трендова глобализације које воде као искорењивању националних духовних корена, губљења историјског памћења и заборављања традиција. Етички обзири и биоетичке дилеме су такође предмет интересовања Саборских Отаца (12 пута).

Наука (4 пута) и научна достигнућа (12) се од Сабора препознају као добродошла (посебно поља биологије, генетике и неурофизиологије), премда се са упозорењем указује на стварне опасности. Реч ”криза” се учестало користи (16 пута), посебно у погледу идентитета, духовног живота, избеглиштва, екологије, политике и сл. Уосталом, Православна Црква је 1989. године прва у хришћанском свету привукла пажњу светске заједнице на озбиљност еколошког проблема и указала на дужност Цркве да се огласи тим поводом (енциклика Васељенског патријарха Димитрија). Коначно, али не и последње, Сабор се десет (10) пута осврће на омладину, на њена трагања и проблеме.

Како је приметио један епископ, у саборским документима не морају само јаке теолошке (библијско-патристичке) формулације да фигурирају да бисмо тек онда задовољно рекли: ето, то је христолошки добро! или: ту је Јеванђеље! Ако се негде говори о бризи за творевину Божију, или о помоћи гладнима и угњетаванима, зар и то није христологија? И зар ту нема Благе вести?

У сваком случају, може се рећи да се у саборским текстовима препознају различити богословски слојеви и утицаји (патристичка, академска, екуменска итд. теологија), али у њој свакако превагу носи православна еклисиологија заједнице (која је наслеђе новопатристичке синтезе 20. века). Поврх свега, ипак се у њима може препознати Јеванђеље о спасењу, преумљењу људских срца и покајању као новом начину живота. И у том смислу, Сабор је коначни догађај (τετελεσμένον) који остаје отворен за тумачења. Сви црквени ороси вере били су производ дебата, побољшања, уступака (стилских, не теолошких)... Поједини пасуси – попут оног који упућује на избеглиштво као прилика за есхатолошко гостољубље по узору на Спаситеља Христа (Мт 25, 40) – носе теолошки печат који може да ”говори” сваком човеку. Додајмо овде да су сви текстови, укључујући поруку и циркулар, прочитани у дужој форми пред саборским Оцима а у скраћеној на завршној саборској литургији. Ови документи се шаљу Црквама, онима које су присуствовале и које су одсуствовале. Квантитативан приступ је занимљив али није православан и није истинит. Рећи да једна ”трећина” епископа (или Цркава) није присутна толико је апсурдно као кад би се рекло да на Васељенском сабору није била присутна нека ”трећина”. Управо на Васељенским саборима је понестајала барем ”трећина” епископата, а на многима чак ни ”трећине” епископа није било. Ипак, Васељенски Сабори су прихватани после две или више година. Оно што је Сабору недостајало јесте више сведочење одсутних Цркава о њиховој еклисиологији, духовности, богословљу, молитви... што је од виталног значаја за укупно хришћанство. Још једном да поновимо: као и у древна времена, на Критском сабору епископи су слушали једни друге, износили истоветна, слична или супротна мишљења, понегде показали дозу ироније, али изнад свега преовладало је разумевање.

Надамо се да значај докумената Светог и Великог Сабора на Криту неће бити ограничен само на Православне хришћане. У њему су садржани значајни икуменски обзири који све хришћане подсећају на заједничку обавезу и бригу према човеку и творевини Божијој.